Znate, očuvanje jedinstvenog Incognito zvuka tokom godina bilo je prilično putovanje. Ključ je bio da ostanemo verni srcu naše muzike, istovremeno prihvatajući promene. Iako su nam različiti članovi dolazili i odlazili, suština Incognita – naša ljubav prema muzici – uvek je bila u srži onoga što radimo.

Uvek sam se trudio da čak i sa novim licima zadržimo taj poseban stil i osećamo da ljudi to prepoznaju. Muzika se razvija, ali postoji određena vibracija koju nikada ne ispuštamo.

Rad sa različitim umetnicima je takođe bio veliki deo toga kako održavamo stvari svežim. Saradnja sa novim talentima donosi sveže ideje i perspektive, što pomaže da se naš zvuk razvija.

I iskreno, naši fanovi su odigrali veliku ulogu. Njihova podrška i entuzijazam za muziku koju stvaramo daju nam samopouzdanje da nastavimo da eksperimentišemo, a da pri tom ostanemo utemeljeni na onome što nas čini jedinstvenim. To je balans između inovacije i tradicije, i to je nešto čime smo uspeli da održimo puno strasti i ljubavi prema onome što radimo.

Neverovatan je period prošao otkako ste osnovali Incognito. Kakvo je bilo to putovanje?

–      Svi smo mi nekada bili deca koja su sanjala ovaj život u muzici. Sada živimo te snove. Želja da vidimo svet i istražimo različite kulture uvek je bila naša motivacija. Muzika i mogućnosti koje dolaze s njom nadahnjivali su nas iz dana u dan. A muzičari tako visokog kalibra kao oni koji sviraju u ovom bendu privlače jedni druge. To je neizrečeni kodeks.

Incognito je kolektiv koji se konstantno menja, a nakon toliko decenija muzika je postala specifična mešavina žanrova. Kako biste definisali to što stvarate danas?

–      Da, kolektiv koji se uvek menja je u središtu moje kreativnosti. Kada stvaram muziku u bilo kojem trenutku, ona odražava ono čemu su moje uši, oči, telo i duša bili izloženi. To su priče o životu koji sam proživeo i prašina sakupljena na putu. Ali naša muzika je uvek bila naša istina i naši tekstovi to takođe odražavaju. Ipak, uvek će to biti moje prve ljubavi – džez, fank i soul.

Muzika je došla do vas vrlo rano, sećate li se kako je sve počelo?

–      Moja najranija sećanja na muziku i na život uopšte sežu do vremena kada sam imao četiri ili pet godina i odlazio na plažu sa svojom bakom. Gledao sam kako muzičari dolaze da sviraju za ljude koji su stizali sa polja. Tela su im bila slomljena, bili su jako umorni, ali kada bi muzičari stigli, to bi ih podiglo, dalo im život i delovalo je kao da ih okrepljuje. To je bila magija! A ja sam želeo da sakupim tu magiju i budem u stanju da je prenesem ljudima, ali pre svega mojoj baki koja je imala problema sa nogama. Još uvek pokušavam da radim to isto, da okrepim ljude.

Kako je bilo preseliti se s Mauricijusa u London? Pretpostavljam da je razlika bila drastična?

–      Došao sam s Mauricijusa negde oko 1967/68. godine. Bio je to kulturološki i šok u svakom smislu. Dok sam se vozio kolima sa aerodroma i gledao sneg napolju, nadao sam se da ću videti Pola Makartnija ili nekoga iz Rolingstonsa. Bilo je puno predrasuda na ulicama Londona u to vreme i ja sam bio žrtva toga, kao i moja porodica. Ali prošli smo kroz sve. Bili smo vojnici ljubavi. Imali smo muziku u srcima. Imali smo ljubav u srcima i to je pobedilo sve.

Mislim da ste jednom izjavili da niste u muzici zbog slave ili privilegija?

–      Muzika je bila moja prva ljubav i biće moja poslednja, kao što pesma kaže. Ona je sve za mene, ali je sve za svakoga ko stvara muziku i za one koji je slušaju, one koji je primaju. To je blagoslov s obe strane. Tako mislim da ću nastaviti da sviram muziku dok god budem mogao jer mi donosi tako veliku ličnu sreću, ali takođe i zbog onoga što vidim da ona radi za druge ljude. Muzika, to je jezik srca.

Dolazite u Bitefartcafe za otvaranje sezone. Šta vas motiviše da se stalno vraćate u ovaj klub?

–      Drago mi je što se vraćam za otvaranje sezone jer je to divno mesto. Kada vas ljudi tako toplo i srdačno dočekaju, želite da to ponavljate iznova i iznova. Vraćamo se zbog dobrih vremena koja želimo da proslavimo sa vama ponovo.
Retko sviramo u klubovima, uglavnom su to festivali I velike bine, ali BitefArtCafe je  izuzetak kao i Blue Note Milano i Tokio. Beograd i beogradska publika imaju posebno mesto u mom srcu, još od prvog dolaska 90tih, a BitefArtCafe ekipa je posebna priča. Oseća se posvećenost muzici, izvođačima, sve je na svom mestu i to nam omogućava da pružimo publici naš maksimum, a beogradska publika to zaslužuje.

A i Beograd je sada verovatno postao grad koji poznajete?

–      Radujemo se toploj beogradskoj dobrodošlici. Tom toplom zagrljaju Beograda. Kada sviramo za vas, mi dajemo sebi taj poklon jer želimo da sviramo za osmehe na vašim licima. Dakle, Beograd mora biti nasmejan da bismo mi pobedili. I vi ćete se smešiti.