Musicology Sessions koncertni serijal je vrlo ponosan što može da kaže da 20. marta dovodi zvezdu svetskog kalibra, kakva je Lejla Hetavej, pravo u Beograd, u intimnu koncertnu atmosferu  BitefArtCafe kluba.

Imali smo čast i da popričamo sa Lejlom, petostrukom dobitnicom Gremi nagrade. Prošli smo teme koje se tiču ranog upoznavanja sa muzikom, novog albuma, saradnji i budućnosti:

Koja su tvoja prva sećanja u vezi sa muzikom?

Imam puno sećanja u vezi sa odrastanjem sa muzikom, sećam se majke koja je vikendom puštala radio. Slušali smo Miltona Bronsona i Džejmsa Klivlenda. Ja sam jako volela gospel, kantri rok, obožavala sam Eagles, ono što danas nazivamo klasičnim rokom.

Jesi li oduvek htela i znala da ćeš biti pevačica ili si imala druge želje u prošlosti?

Kada sam bila mala želela sam da budem mađioničar, a kada sam krenula u školu me je vrlo interesovao svet komedije, umetnost komedije.

Znamo da si išla na Berkli, muzički si obrazovana i počela si da stvaraš i objavljuješ muziku dok si se još školovala. To što je neko talentovan za muziku ga ne uslovljava da se njom i bavi, kako je do toga došlo u tvom slučaju?

Da, baš kad sam završavala školu sam počela da objavljujem muziku. To je neki moj put koji sam izabrala, budući da dolazim iz porodice 2 muzičara koji su se upoznali baš u školi. Jako mi je bilo važno da se školujem za karijeru koju sam izabrala. Napustila sam fakultet bez nekoliko datih ispita, ali sam samoj sebi računala sate koje sam uložila u sebe. Prošle godine su mi dali počasni doktorat, tako da sam vrlo zadovoljna.

Šta najviše voliš kod pevanja?

Uglavnom kažemo publici da peva sa nama jer to proizvodi vibraciju u prostoriji. Međutim, pevanje proizvodi nešto unutar tela – endorfine. Zato volim da pevam, ja to odlično radim, mogu da se ubacim u „flow“ stanje i na to gledam kao na pravi blagoslov u mom životu.

Šta još osim pevanja radiš iz ljubavi i zbog zabave?

Volim da igram video igre, da se družim sa prijateljima. Omiljene su mi igre koje su pravljene za VR, odnosno virtuelnu stvarnost. Volim da gledam i serije.

Šta ti donosi radost?

Nova frizura, zvuk dece, cveće, miris grejpfruta. Radost pokušavam da pronađem u svemu, kao i inspiraciju. Čujem ljude kako se smeju i pomislim – uu to je pesma!

Da li za tebe postoje razlike između pevanja u studiju i nastupa uživo? Koje su to razlike?

Za mene ne postoji razlika. Jedina razlika je što je publika prisutna tokom nastupa uživo, ali ja tu atmosferu zamišljam i dok pevam u studiju. Publika je uvek deo muzike – njihove reakcije, kontakt očima sa njima. Kad god sam u studiju trudim se da kanališem tu energiju. Zbog toga mi je važno da iz prvog ili drugog tejka izvučem maksimum, dok je još sveže. Takođe volim da otpevam sve od početka do kraja, ne volim da snimam pesmu iz delova. Želim publici u potpunosti da prenesem ideju.

Da li ti je prijatnije na sceni ili van nje?

Mom karakteru više odgovara kad je na sceni. Osećam se vrlo moćno i prirodno kad nastupam, što nije slučaj kad idem u kupovinu.

Kada nastupaš koje su pesme koje nikako ne možeš da izostaviš iz nastupa uživo?

Znaš, to je vrlo teško, jer će neke morati da budu izbačene sa liste. Za 35 godina sam shvatila da je neminovno da se neko požali kako nisam izvela neku pesmu. Recimo, moramo da izvedemo Angel, Forever, For Always, For Love, I’m coming back, Breathe… Postoje grupe ljudi koji žele da čuju pesme s Kendrickom, drugi žele pesme sa Snupom, prosto je nemoguće zadovoljiti sve u publici. Previše je sekcija moje karijere da bi se otpevale u sat-dva.

Pevači često govore da se osećaju kao „kanal“, odnosno prenosnik nečega, da li to važi za tebe? Takođe si pominjala da je tvoj otac Doni Hetavej uvek sa tobom kada pevaš?

Apsolutno. To je ono kada kažu da tvoji preci bdiju nad tobom i posmatraju šta radiš, možeš da kanališeš njihovu energiju. On je uvek tu, kao i moja mama

Da li imaš omiljene pesme tvog oca?

Nemam. Uvek prolazim kroz neke faze. Obožavam Be there, This Christmas…

Šta si naučila o pevanju slušajući njega?

Da budem pristuna u svom tonalitetu, da budem iskrena i ranjiva. Naučila sam i taj „flow state“ od njega, tu potpunu koncentraciju pri pevanju, tad uopšte nisam prisutna u prostoru, nisam svesna događaja oko sebe.

A šta si naučila od majke?

Ona je bila operska pevačica. Naučila sam dikciju i pravilno izgovaranje slogova. Bila je vrlo posvećena malim detaljima. Verovatno sam od njenaučila većinu tehničkih aspekata pevanja.

Ko su ti omiljeni pevači?

Doni Hetavej, Stivi Vonder, Gledus Najt, Joanie Mitchell, Shaka Khan, Rosa Pasos, Lou Graham iz Foreigner-a, Michael McDonald.

Kakva je društvena uloga i politička odgovornost izvođača po tvom mišljenju?

Mislim da je suština imanja platforme kao izvođač, osim deljenja muzike, informisanje ljudi. Muzika koju pravim reflektuje ono što se događa u mojoj glavi, a to se dešava u mojoj kući, mom gradu ili državi. Tako da mi je vrlo važno da podelim ono što ja vidim kao umetnik. Ne mogu da podnesem one izvođače koji se nikad ne oglašavaju na društvene teme, već samo govore o sebi.

Teško je biti crna žena, postoji potencijal za diskriminaciju na više frontova. Kako izlaziš na kraj s tim?

Pokušavam da se držim onih četiri sporazuma – poštuj svoju reč, ništa ne shvataj lično, ne pravi pretpostavke i uvek daj sve od sebe. Svaki dan se trudim da internalizujem to da ne shvatam stvari lično, upravo kako bih imala taj unutrašnji mir uprkos nepravdi oko mene. Teško je, ali to ti stvarno može promeniti i spasiti život.

Šta za tebe znači biti crne puti i kako se to odražava u tvom radu?

O ovome mogu da pričam godinama. Teško je usko odrediti tako nešto. Otišla sam početkom prošle godine u Južnoafričku republiku. To putovanje je predstavljalo slobodu, bilo je prelepo biti crna žena među ostalim crnim ženama, bez pritisaka koji su prisutni u Americi. Mislim da se ta sloboda oseća u mom najnovijem albumu.

Dobro poznati performans pesme Something sa Snarki Papijem ti je doneo Gremi nagradu. On je poseban po tvojoj neverovatnoj tehnici višeglasnog pevanja u kom možeš da dosegneš više nota istovremeno. Kakav je tvoj pogled na ovu veštinu?

Ti kažeš da je veština, ja to nazivam čudnom sposobnošću. To je nešto što radim od svoje 12. ili 13. godine. Bio je zanimljiv „vašarski trik“, ali nisam mogla da shvatim kako da vežbam i poboljšam tako nešto. Taj performans je fino to prikazao. Po prvi put sada mogu da kontrolišem tonove i intervale. Ja to ne zovem višeglasnim pevanjem, niti grlenim pevanjem – to je prosto stvar koju sam otkrila kao dete.

Ti i Bijons ste rekorderke – izvođači sa najviše osvojenih Gremi nagrada u kategoriji za najbolji tradicionalni R&B performans. Kakav je to osećaj?

Kada bi mi rekli da sam u istoj kategoriji sa Bijons samo zato što obe imamo po dve noge ja bih ila srećna. Šalu na stranu, jako mi je važno i drago da se držim tradicionalnih načela R&B-a , tako da je ova nagrada velika čast.

Ispričaj nam kako je izgledala saradnja sa legendarnim Prinsom. Svako ima priču o Prinsu, koja je tvoja?

Prinsov tim me je pitao koju pesmu bih volela da pevam s njim. Odgovorila sam Diamonds and pearls, ali su mi rekli da on više ne izvodi tu pesmu. Onda sam odabrala Sometimes it snows in April. Prins je protrčao pored mene, dodao mi mikrofon ispod bine i rekao budi ovde, naći ćemo se gore. Stajala sam na platformi koja me je polako podizala gore na binu. Kada sam izašla pred 18.000 ljudi osećaj je bio veličanstven. Prins se samo stvorio pored mene. Posle nastupa sam mu se zahvalila i rekla mu koliko mi je značilo to. Uzeo me je za ruku i rekao da nismo gotovi, pa me je odveo do klavira. Otpevali smo Diamonds and pearls. Stvarno je bilo neverovatno, on je jedan od najvećih muzičara.

Pričali smo o tome kako je drugačije vreme u muzici. Ranije su izvođači koji sarađuju uvek sedeli u istoj sobi, a sada ne moraju nikad da se sretnu, a mogu snimiti zajedničku pesmu? Šta misliš o tome?

Mislim da to dosta utiče na muziku, ali to zavisi od izvođača. Postoje oni koj mogu da snime umetničko delo sa različitih strana sveta, a da to zvuči kao da su sedeli u istom studiju. Kada sam pravila takve saradnje slušala sam po nekoliko puta snimke izvođača i nastupala kao da im odgovaram, to je veština za sebe.

Koji je most između muzičara i pevača – kako muzičar može da postane pevač i obrnuto?

Mislim da se taj most gradi međusobnim slušanjem, otkrivanjem nove muzike. Ja kao pevač se povezujem sa muzičarem aktivnim slušanjem načina na koji svira. Mogu da predosetim u kom trenutku je muzičar potpuno angažovan ili ustupa mesto nekom drugom na bini da zasija.

Šta se nalazi na tvom rajderu?

Uvek su tu žele bombone jer volim da se zasladim u toku dana. Omiljene su mi one sa ukusom kokica i kikirikija. Volim i voćne sokove. Ne komplikujem previše, a kada bih mogla da dobijem bilo šta tražila bih pola pečenog pileta, litar mleka, veknu hleba i malo putera. Uglavnom ne jedem na dan nastupa jer me to usporava, ne mogu da razmišljam brzo.

Imamo jedno eksperimentalno pitanje. Kada bi pravila partnera od nule, a da može da zna za samo 5 albuma, koju muziku bi usadila u njegovu ličnost?

Kind of Blue od Majlsa Dejvisa, kako bi bio tih i miran. Donnie Hathaway live kako bi me razumeo, a onda takođe i moj album snimljen uživo. Songs in the Key of Life od Stivija Vondera. Eventualno Court and Spark od Joni Mitchell i Jesus Christ Superstar od Andrew Lloyd Webber i Tim Rice.

Šta je drugačije na ovom albumu u odnosu na ostale, šta si naučila?

Ime albuma je Vantablack. Nastao je tako što mi se ugao gledanja na život u potpunosti premestio na crnačku perspektivu. Oduvek sam živela tako, ali sada imam novu vrstu fokusa na zaostavštinu mog rada, ko sam ja i kako se predstavljam svetu. Jako sam uzbuđena povodom turneje. Stvarno verujem da je to najbolji album koji sam napravila do sada. Počela sam da radim na njemu još 2020, bez neke namere da napravim album, samo sam počela sa pisanjem.

Muzički spot za pesmu So In Love je prelep, sama pesma deluje kao da je za venčanje, proslavu ljubavi. Možda kao pesma za prvi ples. Objasni nam kako je nastao spot.

Slažem se s vama. Dopada mi se ta zamisao. U videu smo hteli da istražimo ljubav kao takvu u svojim različitim formama – moja majka je u spotu, deca, kao i razni ljudi koji pokazuju ljubav jedni drugima, a tu sam i ja koja ležim na ogledalu i pevam sama sebi. Tako da smo zaista nastojali da istražimo i prikažemo značenje pesme.

Na ovom albumu se nalaze saradnje sa mnogim poznatim i cenjenim izvođačima – MC Lyte, Common, Rapsody, Michael McDonald, Phonte, Gerald Albright, WILLOW. Šta kažeš, ovo je džekpot što se tiče prijatelja i saradnika?

Apsolutno! Ja sam generalno izvođač koji voli saradnje i tokom 35 godina sam sarađivala sa mnogo različitih ljudi, uvek sam neizmerno zahvalna kad se ljudi odazovu na moj poziv. 

Imaćemo priliku da te vidimo za klavirom tokom turneje. Rekla si da ti nije baš potpuno prijatno kad sediš za ovim instrumentom, zašto je tako?

Jeste, uplašim se, a majka mi stalno govori da vežbam klavir. Postoji neka ranjivost kad čujem oca kako svira i peva, on se u potpunosti preda, a ja još uvek nisam na tom nivou. Međutim, trudim se jednog dana ću biti.

Koje su neke stvari koje do sada nisi uradila u karijeri a jako želiš da ih ostvariš?

Baš bih volela da glumim. Volela bih da napišem nešto što bi ljudi mogli da kažu. Da otpevaju, ali i da kažu. Toliko sam u muzici da retko razmišljam i istražujem u čemu bih još bila dobra.

Sa kim bi volela da sarađuješ u budućnosti?

Tyler the Creator, definitivno. Ljudi su bili iznenađeni kada s to čuli, valjda se ne uklapamo na prvu pomisao, ali je meni on jako kreativan i interesantan, smatram da je vrlo talentovan, humorističan i zanimljiv. Jako volim da sarađujem sa smešnim ljudima, komičari uvek žele da pevaju i obrnuto. Volela bih da sarađujem i sa Stingom, da ponovim saradnju sa Farelom.

Datum: 20. mart ‘25

Vrata otvaramo u 20:30

21h Musicology Showcase by Lenovo

22h Lalah Hathaway